Мост преко акумулације – незамисливо, али стварно

Мост преко акумулације – незамисливо, али стварно С.Радовановић/Шумадијапрес

Све до изградње акумулације “Гружа” средином осамдесетих година, Крагујевац је био “жедан град”. Уколико би остао без Гружанског језера, град не би имао алтернативу, јер преостала два изворишта не могу да задовоље ни 40 одсто његових потреба. О томе ретко ко размишља, сем малог броја људи које нико не чује, па ни локална самоуправа и државне институције чији је однос према овој акумулацији више него скандалозан.

Снабдевање водом је вишедеценијски проблем и крагујевачких села. Град се у његово решавање укључио тек пре шест година бушењем артеских бунара и изградњом сеоских водовода. Нестручност и неискуство у приступу овом послу изазвали су још већу неизвесност да ли ће воде бити и каквог је квалитета.
На другој страни, у свету су одавно схватили поруку која произилази из упозорења научника да ће се “Трећи светски рат” водити због воде, а не због енергената. Очувању најважнијег ресурса за опстанак цивилизације, многе државе посвећују посебну пажњу и озбиљно се баве тим проблемом.
У серијалу текстова “За Шумадију (ни)мало воде на длану” истраживали смо на који начин се локалне и државне институције баве питањем дугорочног снабдевања Крагујевца водом.
Иако је било могуће да се избегне, мост преко „Груже“ је данас наша реалност, али и један од извора загађења воде за пиће.
На списку извора загађења акумулације „Гружа“, поред непланске и недозвољене градње стамбених и туристичких објекатау ужој зони санитарне заштите, спирања ђубрива са обрадивог земљишта, отпада, неконтролисаног коришћења језера у туристичко-рекреативне сврхе, налази се и високофреквентни саобраћај на државном путу првог реда бр. 23. Овај пут, који Кнић повезује с Мрчајевцима и даље с Чачком, мостом прелази преко акумулације.


У свету је сваки вид саобраћаја преко акумулација незамислив и избегава се без обзира на цену, али ипак постоје (додуше, ретки) примери где за путну инфраструктуру није било другог решења. У тим случајевима се прибегло техничким унапређењима која загађење своде на минималну меру, уз ригорозна ограничења саобраћаја. Акумулација „Гружа“ је, међутим, и у овом погледу остала недовољно заштићена, а пијаћа вода угрожена.


Александар Остојић, професор са Института за биологију и екологију крагујевачког Природно-математичког факултета, каже да у вези Гружанске акумулације постоји читав низ „несрећних околности“, међу којима је и изградња моста.
- Потпуни је нонсенс да преко акумулације за водоснабдевање прелази један пут који је углавном фреквентан – каже за Шумадијапресс професор Остојић, и додаје да је једино срећа што је мост далеко од бране.


Како смо већ показали у претходним текстовима, од саме идеје о изградњи до данас, на „Гружи“ су се преламали различити интереси – политички и економски. По свему судећи, на основни циљ акумулације се заборавило.
- Оно што сви ми знамо је да се свуда у свету говори да акумулације за водоснабдевање не смеју да буду вишенаменске. Оне морају да буду првенствено и искључиво за водоснабдевање, као изузетно важан природни ресурс, и као такве да буду заштићене. У случају „Груже“ је било много полемичких тонова, било је много очекивања од стране људи који су били укључени у анализу, стручњака у разним областима, али се то после помало губило под различитим економским и политичким интересима – објашњава професор Остојић.

Управо су интереси „пресудили“ и да државни пут првог реда пређе преко акумулације. Доскорашњи председник, а данас заменик председника Општине Кнић Борислав Бусарац, признаје да је мост „несрећно“, али изнуђено решење.
- Био је стари пут за Чачак и стари мост, мали, који је потопљен. Зато је изграђен нов и траса је остала таква каква јесте, јер није постојала никаква другачија могућност. Ако би се тај пут бацио на једну или на другу страну, онда би један део општине био одсечен. Људи никако не би могли да дођу, осим да правимо скелу преко језера. Ми немамо други начин да тај део општине буде повезан са центром. Тако да је то остало, као једини начин, што није толико уобичајена ствар у свету, да преко пијаће воде иде магистрални пут – каже Бусарац.


Скупљи пут од 20 км него акумулација


Одлука да се на Гружи изгради резервоар који данас водом за пиће снабдева око 300.000 људи наметнула је, између осталих, и решавање врло важног питања – друмског саобраћаја. Наиме, пре заустављања реке Груже, требало је пронаћи решење за обезбеђење континуитета магистралног пута који ће бити потопљен. Обрађивачи првог Плана из крагујевачке Дирекције за урбанизам, 1976.године видели су две могућности – да пут, узводно или низводно од бране заобиђе акумулацију, или да мостом пређе преко ње.
Узводно обилажење акумулације сматрали су „неприкладним“ из неколико разлога. У том случају би пут и даље прелазио не само преко сливног подручја, већ и преко већег броја речних токова непосредно уз огледало акумулације, тако да се, без посебних заштитних мера, загађивање воде не би спречило. Поред тога, дужина пута би се знатно повећала, а и трошкови такве интервенције би били релативно велики.
Процена је била да би нови пут, који би у целости био изван сливног подручја акумулације, био за око 20 километара дужи од постојећег и да би делимично пролазио кроз планински терен. Закључено је да би извођење ове заобилазнице захтевало „врло велика средства“ и од ње се одустало.Одбачена је и друга варијанта измештања пута ван сливног подручја – низводно од бране. Иако је ово решење најповољније са становишта заштите подручја од загађења, измештање би морало да се изврши на великој дужини пута, па би и време путовања на релацији од Равног Гаја до Мрчајеваца било повећано.
Суочени са политичким притисцима да посао обаве што пре и уз најмању цену, обрађивачима Плана преостало је једино да подрже, и предложе мост преко акумулације.
„Повољност“ овог решења била је у томе што је мост предвиђен на најужем месту акумулације и што је измештање постојеће трасе пута само око три и по километра. У том смислу, и цена је била мања, јер се не гради мост дужине једног километра већ „само“ 260 метара. Најзад, на овај начин би се у највећој мери смањиле негативне последице ограниченог комуницирања насеља с општинама у сливном подручју, проузроковане изградњом акумулације. И тако је дилема окончана – магистрални пут ће ићи преко акумулације.
Ваљда нико није луд?!
Не може се рећи да наши стручњаци нису били упознати с ризиком који носи ово решење. Још у првом Просторном плану подручја посебне намене за акумулацију „Гружа“, препоручили су доношење посебних мера организације и забране транспорта и истакли да је потребно доста улагања у мостове и путеве да би се постигла каква-таква заштита воде.
Оно што је свакако морало да се уради јесте да се све отпадне воде и кишница с коловоза моста прикупљају и одводе ван сливног подручја или у јаме ван зоне санитарне заштите, како се не би сливале с моста у акумулацију. Тај посао је у надлежности ЈП „Путеви Србије“, које газдује путем и мостом.
- То јесте реконструисано мало, па су направљени ти разни одводи, да се сакупља сва та отпадна вода. Постоје одређени канали и јаме са стране које се чисте и све то јесте мало реновирано и уређено, али, тако је како је, није могло другачије – каже Борислав Бусарац.


Међутим, неки од стручњака са којима смо разговарали сматрају да на мосту нису примењена сва грађевинска и технолошка решења која би умањила неспорна загађења од саобраћаја.
Мост, додуше, има заштитну ограду, мада би она у овом случају требало да буде далеко јача у безбедносно ризичној висини, док би изнад ње требало да постоји челична мрежа. Сврха тако добро обезбеђеног моста је да спречи превртање возила у акумулацију, али и немарно или смишљено избацивање отпада из возила директно у воду.
О оваквим ризицима се у свету јако води рачуна, толико да су у систем заштите акумулација укључене највише војне и цивилне безбедносне службе. На ову примедбу, један од наших саговорника из Министарства унутрашњих послова само је слегнуо раменима:
- Па ваљда нико није луд да убаци нешто у језеро? Ипак та вода служи за пиће – каже службеник МУП-а чије име нећемо навести будући да није имао формалну дозволу за разговор са новинарима.
Поред тога што је лежерна, претпоставка да „нико није луд“ исувише је ризична, нарочито ако се има у виду да би ограде на мостовима и специјални систем канализације, као и друге мере заштите, требало да важе на подручју целог слива, за све реке које се директно или индиректно уливају у акумулацију.
- Ствар је у томе да ми сад морамо да гледамо да што год је могуће мање оптерећујемо воде које доспевају у језеро загађујућим материјама.Јер, имате још један проблем. Када зауставите загађивање воде од стране човека, не значи да сте све решили, јер је то остало у језеру. Ја стално студентима понављам, да у нашим главама изгледа као „када имате воду, ви баците ђубре и онда тога нема“, јер га више не видите. То што је потонуло, за људе значи да никога не оптерећује, али није тако – упозорава професор Остојић.


Ваљда неће да се деси…


Чак и да су изведене све мере заштите, стручњаци препоручују смањење прелаза путева преко речних токова у сливу на најмању могућу меру. При_том (*Клајн), на свим путевима, а нарочито преко моста, требало би да се подразумева апсолутна забрана кретања возила која превозе отровне и штетне материје.


На жалост, у Србији је еколошка свест на веома ниском нивоу и то се односи пре свега на државне институције, које заштити животне средине посвећују врло малу, готово никакву пажњу. Постојећи закони и други прописи се никад нису ни поштовали у потпуности, а у јавности су се помињали само у инцидентним ситуацијама.
Тако је, упркос уставној и преузетим међународним обавезама Србија добила нови Закон о транспорту опасног терета тек 2010. године, две године након рока у коме је требало да буде усвојен. Закон је увео нову поделу надлежности између државних институција, па је, између осталог, предвидео да ће начинтранспорта ових материја кроз заштићене зоне (зоне санитарне заштите, изворишта воде за пиће, заштићена природна добра и сл.), прописати министар надлежан за унутрашње послове, уз сагласност министара надлежних за послове здравља, животне средине и водопривреде. Будући да наша министарства одувек имају проблем у међусобној комуникацији, готово да је сувишно рећи да увођење нових институционалних и процедуралних решења још траје.
За то време, у пракси не само да није дошло до забране превоза, већ нису уведени ни посебни режими саобраћаја за транспорт опасних и штетних материја на државном путу првог реда бр. 23 и мосту преко акумулације. Данас смо сведоци да преко „Груже“, чија је основна намена водоснабдевање, нормално прелазе цистерне с горивом и другим, мање или више опасним хемикалијама. Једино „превентивно“ деловање се своди на обавештеност полиције и спремност Сектора МУП-а за ванредне ситуације да брзо и адекватно реагује у случају да се неке од опасних и штетних материја излију у подручју слива.


На сву срећу, такве инцидентне ситуације су реткост. Подсетимо, последња се догодила у лето 2010. године, када је у акумулацију пао војни авион , који због квара није могао да се приземљи на писту аеродрома „Лађевци“, па га је пилот усмерио ка језеру над којим се и катапултирао. Тада је саопштено да је количина керозина, која је заједно с авионом доспела у акумулацију, занемарљива и да није утицала на здравље и безбедност живог света.
Стручњаци су, ипак, врло уздржани и забринути на сваки помен могућности загађења акумулације које би настало од оваквих материја.
- Када једном пореметите равнотежу живог света, питање је колико времена треба да се она поново успостави и да ли је то уопште могуће – истиче професор Остојић.


Суштински проблем је – свест


Уколико је за утеху, мост на акумулацији „Гружа“ има употребну и водну дозволу, што би требало да значи да је безбедан за употребу, па и да је акумулација под њим безбедна. Колекторе атмосферске воде уграђују и одржавају „Путеви Србије“.
- Тренутни проблем моста преко акумулације је правилно уочен, али подсећамо да мост има решен систем за прикупљање, одвођење и пречишћавање површинских вода, прибављену употребну дозволу, као и то да је с комплетном документацијом предат на одржавање ЈП „Путеви Србије“ и да тренутно није суштински проблем – наводи се у примедбама крагујевачког „Водовода“ упућеним на нацрт новог Просторног плана акумулације „Гружа“, на које ово предузеће одговор није добило од 14. децембра 2012. године.
Ипак, данас не бисмо морали да стрепимо да ли ће с моста у воду допрети нафта и њени деривати и друге штетне и опасне материје, да су стручњаци пре три деценије инсистирали на томе да магистрални пут заобиђе акумулацију. Иако се као главни аргумент наводи трошак који би изазвала обилазница кроз планински терен, данас знамо да здравствено исправна вода нема цену. На томе није смело да се штеди. Но, као и данас, изгледа да је и тада пресудна реч о „Гружи“ била „политичка“, а не рационална и заснована на научном знању.
Тако је из времена централизованог, једнопартијског одлучивања, магистрални пут заједно с мостом остао као кобно наслеђе које ће се трајно надвијати над акумулацијом. Тешко је рећи да је касније вишепартијско одлучивање донело неки бољитак у том смислу. Многе ствари постале су само компликованије.
- Можда се у то време није размишљало о штетности моста изнад акумулације за водоснабдевање. Таква је била људска свест у том тренутку, магистрални пут изнад акумулације није био проблем. Тада нико није размишљао да треба сачувати тај простор за будућа покољења у свим његовим аспектима, природном, економском, еколошком. Не мислим да је неко имао лошу намеру, само се нисмо снашли у променама које су се десиле. У време друштвене својине, сви смо били богати, другачије се односило према имовини. Данас се потпуно другачије размишља, другачији су и принципи просторног планирања. Потребно је све то, имовину, чиме се људи баве, ко ту живи и сл. умерити – каже за Шумадијапресс Љиљана Јакшић, руководитељка Одељења за регистар планских докумената и сарадњу с локалном самоуправом у Агенцији за просторно планирање.
Но, док се сви прописи не ускладе и заживе у пракси, „Гружа“ је континуирано угрожена све фреквентнијим саобраћајем на овом путу. У нацрту Просторног плана из 2012. констатује се да је раст оптерећења присутан на свим деоницама у подручју слива акумулације, а посебно на путевима бр. 22 Бућин гроб–Неваде (општина Горњи Милановац) и бр. 23 Равни Гај-Кнић (општина Кнић) с индексом раста већим од 140.


На деоници Кнић-Мрчајевци, која прелази преко акумулације, оптерећење је повећано за 25 одсто, а посебно забрињава податак о повећаном учешћу теретних возила. Услед непотпуног сагоревања у моторима, штетни и отровни гасови као што су угљен моноксид, угљоводоници и оксиди азота одлазе у ваздух и воду, упозоравају стручњаци. То је додатни разлог да се саобраћај преко акумулације бар редукује, до потпуног укидања и измештања ван слива.


Прилика за „поправни“


Прилика за решење нимало безазленог проблема саобраћаја преко „Груже“, могао би да буде аутопутски коридор Баточина-Крагујевац-Кнић-Мрчајевци. Иако је замишљено да не прелази преко акумулације, овај аутопут пресећи ће слив у дужини од око 17 километара, преко катастарских општина Грабовац, Пајсијевић и Гунцати, на подручју Општине Кнић, као и преко Бреснице, на територији Града Чачка.
Према Бусарчевим речима, Општина Кнић упутила је, на нацрт Просторног плана, између осталих, и примедбу на трасу овог пута.
- Ми смо сматрали да није у реду да аутопут, који треба да иде од Крагујевца до аеродрома „Лађевци“, треба да прође кроз горњи део Груже, јер иде преко водотокова и узводно од језера. Верујемо да за пролазак таквог пута не би могле да се добију ни еколошке сагласности. Сматрали смо да је исправније да он иде низводно, испод бране, јер је то здравије због самог језера. Ми већ имамо један прелаз преко акумулације који је проблематичан, али њега нисмо могли нигде да избацимо – објашњава Бусарац и додаје да је Агенција за просторно планирање уважила ову примедбу Општине.
Уколико заиста буде тако, нова траса би омогућила да се саобраћај преко акумулације једног дана у потпуности укине. То би била одлична вест пре свега за Крагујевац, мада за њу градска власт неће имати никаквих заслуга будући да се никада није претерано интересовала за проблеме „Груже“, већ је то препустила искључиво “Водоводу”.


Општинску власт у Книћу, поред акумулације, забрињава и будући далековод „Краљево 3 – Крагујевац 2“ снаге 400 киловолти.
Са становишта развоја општине, далековод, као и акумулација и аутопут, истовремено представљају и потенцијал за развој и његово ограничење. Према мишљењу Борислава Бусарца, ови инфраструктурни пројектиће у тој мери „изрешетати“ подручје Општине Кнић, да ће остати врло мало простора расположивог за неку привредну активност.
- Много губимо, а ништа не добијамо. Па, дајте, људи, помозите нам бар да направимо неку трафо-станицу, нешто да одрадимо, да имамо неки бенефит. Хоћемо да направимо индустријску зону у Равном Гају, а нацрт Плана предвиђа да тачно преко те површине прође траса далековода, па смо померили да далековод иде поред ње, да бисмо могли ту да направимо зону, да отворимо неку фирму, да може да се ради. За то нам треба трафо-станица, па смо покушавали да то добијемо као бенефит. Међутим, предузећа из система ЕПС-а пребацују надлежност једно на друго и бенефита отприлике ту бити неће, али шта је, ту је. Ем смо мали, ем смо исечени са свих страна, само зато што се ту налазимо. Нисмо ми криви што смо се наместили између четири града, па где год наиђе који пут, мора да пређе преко нас – каже Бусарац.
План детаљне регулације за изградњу далековода „Краљево 3 – Крагујевац 2“ на подручју Општине Кнић ради крагујевачка Дирекција за урбанизам, којој је Општина Кнић доставила одређене примедбе. Бусарац очекује да ће, до усвајања коначног Плана, интереси Општине бити задовољени.
- Ми смо тражили могућност да далековод иде по ободу Општине, по пределима који неће да сметају сутрашњу градњу и, друго, тражили смо безбедност самих грађана. Само магнетно поље које ствара такав далековод је јако опасно. Они тврде да је сигурносна удаљеност 30 метара с једне и с друге стране, што значи 60 метара. Међутим, други стручњаци са којима смо ми били у Београду у министарству тврде да сигурносна удаљеност захвата ширину од 200 метара, 100 са једне и 100 са друге стране. Ипак, успели смо да се усагласимо, да пустимо далековод преко одређених простора, где је мање кућа. Ми смо свесни да далековод не можемо да зауставимо, то је општи интерес, али смо тражили могућност да он најбезбедније и најбезболније прође кроз нашу општину, кроз коју пролази најдужи део трасе – каже Бусарац за Шумадијапресс.
Нема сумње да планирани аутопут и далековод, уз већ постојећу акумулацију, драстично ограничавају могућности Општине Кнић и становништва у располагању и коришћењу земљишта. Међутим, уколико буде воље и памети, на овом подручју је могуће развити саобраћајну инфраструктуру која ће задовољити потребе локалног становништва и привреде, сачувати и заштитити акумулацију, али и развити туристичке и друге потенцијале који би донели нове приходе.
Нацрт Плана је на доради и нико не зна када би могао да буде усвојен. Поред неизвесности каква ће решења и препоруке донети, остаје и бојазан да ни овај плански документ неће бити испоштован, као и његов претходник из 1976. године.
Још више забрињава чињеница да у случају „Груже“ не само да се не поштују планови, већ и закони, што њено очување чини још тежим. О томе како су прекршене одредбе Закона о планирању и изградњи читаћете у наставку серијала „За Шумадију (ни)мало воде на длану“.

 

Извор: 

Оцените овај чланак
(0 Гласова)
Администратор

Безбедност и здравље на раду, заштита од пожара, заштита животне средине - све на једном месту: новости, прописи, корисне информације и актуелна дешавања.

Остави коментар

Проверите да ли сте унели све потребне информације где је назначено (*). HTML код није дозвољен.

Безбедност и здравље на раду, заштита од пожара, заштита животне средине - све на једном месту: новости, прописи, корисне информације и актуелна дешавања.

    

Галерија слика